O velemajstoru Bori Kostiću

I.    KRATAKA BIOGRAFIJA VELEMAJSTORA BORE KOSTIĆA

Borislav Bora Kostić rođen je u Vršcu 24. februara 1887. godine u porodici poznatog vršačkog trgovca Vlade Kostića i Mile Mandukić Kostić. Još kao gimnazijalac ispoljavao je svoje sklonosti ka šahu, a omiljeni šahovski protivnik iz tih dana bio mu je Sava Gerdec.

Po završenoj maturi, otišao je u Budimpeštu na školovanje, gde je sa odličnim uspehom diplomirao na Orijentalnoj akademiji, školskoj ustanovi koja odgovara današnjem Ekonomskom fakultetu. Pored ove diplome kostić je kasnije stekao i zvanje šahovskog velemajstora. Pobeda na turniru najboljih mađarskih amatera u Budimpešti 1909. godine  otvorila je mladom Kostiću vrata u bečke šahovske klubove, tadašnje šahovske metropole. Ali Bora Kostić je nastavio dalje – Keln, Minhen, Pariz, London. Putovao je do severne Francuske, Belgije, Holandije, a zatim je zaplovio preko okeana do Kanade, Severne i Južne Amerike, Argentine, Čilea i Australije.

U Njujorku je doživeo brojne susrete i nezaboravna poznanstva. Sreo se sa velikim naučnikom  NIkolom Teslom  u Teslinom apartmanu njujorškog hotela „Makalpin“.  Jedno vreme je bio šahovski učitelj velikog tenora Enrika Karuza. Bio je izazvan od tada jednog od najjačih šahista na svetu i kasnijeg prvaka sveta i jednog od najčuvenijih šahista svih vremena Hozea Raula Kapablanke sa kojim je igrao meč na Kubi. Meč je izgubio ali se upisao u šahovsku istoriju, jer sa Kapablankom nije igrao meč svako, tebalo je biti šahovsko ime i zasluižiti respekt slavnog kubanca – Bora kostić je do tada sa kapablankom odigrao nekoliko partija na raznim turnirima i ni jednu nije izgubio.

Igrao je sa maharadžama, plemenskim poglavicama, bio šahovski instruktor na brodu Argentinske vojske, igrao je na polutaru, igrao na slepo i simultanke, bio prvak nekoliko zemalja sveta ali srce mu je bilo najsrećnije kada je postao prvak svoje zemlje.

Na svojim putovanjima obišao je i Aziju i Afriku. Poznata je anegdota da je Tito gostujući u nekoj od nesvrstanih zemalja doživeo da mu kažu da je kod njih već bio čuveni velemajstor Kostić. Možda je to uticalo da velemajstor Bora Kostić bude prvi šahista koji je dobio penziju za svoje bavljenje šahom u Jugoslaviji posle II svetskog rata.

Uvek ga je pratio glas da je gospodin izuzetnog šarma i u mladosti je bio interesantan damama a u zrelim godinama je bio izuzetno rado viđen u društvu vrhunskih šahista jer je njegov život bio priča koju je vredelo čuti a tu priču nije bilo potrebno ukrašavati – bila je izuzetna baš takva kakvu je  slavni velmajstor proživeo.

Razvoj šaha u Jugoslaviji dobrim delom je vezan za ime velemajstora Bore  Kostića koji je sa velikim uspehom predstavljao svoju zemlju kao pojedinac na izuzetno jakim turnirima širom sveta ali i kao član reprezentacije na šahovskim olimpijadama. Posebno je poštovao i igrao kad god je bio u zemlji na šampionatima države a ta želja da učestvuje i glad za šahovskim partijama i turnirima nije ga napuštala i u poznim godinama kada više nije mogao da postiže onako briljantne rezultate.

Voleo je decu i posebno da im daje prve šahovske  lekcije a svi koji su proveli neko vreme u njegovoj blizini ostali su inficirani virusom šahovske ljubavi i ostali su impresionirani njegovom ličnošću do kraja svog života.

Bio je duhovit i čovek vesela duha pa ga je svako društvo rado prihvatalo.

Poslednji šahovski nastup imao je  u malom banatskom mestu Vojvoda Stepa avgusta 1963. godine , oktobra odlazi u bolnicu a 3. novembra Tanjug objavljuje vest da je velemajstor Bora Kostić, ili čika Bora kako su ga zvali od milja, preminuo na Internoj klinici u Beogradu.

Sećanje na velemajstora Boru Kostića, čika Boru i svog sugrađanina, Vrščani iskazuju kroz održavanje međunarodnih velemajstorskih turnira Memorijala Bore Kostića kojie se tradicionalno održavaju svake druge godine u Vršcu, uz učešće najjačih domaćih i svetskih velemajstorskih imena. Na turniru su igrala najslavnija imena Jugoslovenskog i Srpskog šaha, Ljubojević, Gligorić, Velimirović, Matanović, Matulović, Predrag Nikolić, današnji šampioni Jugoslavije i Srbije Bogosavljević,  Damljanović, Ivanišević, Sedlak, Perunović, veliki šahisti sveta kao bivši svetski prvak Tigran Petrosjan, Meking, Adorjan, Stean, Ribli, učesnici mečeva za svetskog prvaka Elvest, Geler i mnogi svetski poznati velemajstori iz najrazličitijih zemalja celog sveta.

Turnir je održan do sada XVII puta a izostale su samo godine u kojima nije bilo finansijskih mogućnosti da se organizuje ovaj turnir a iz pijeteta prema proslavljenom velemajstoru principijelno nisu hteli da snize kategoriju turnira njegov kvallitet i nagrade.

Vrščani su dali ime slavnog velemajstora Bore Kostića svom šahovskom klubu, jednoj ulici u Vršcu a na trgu u samom centru grada podigli su mu spomenik.

II.    KRATAK PREGLED ŠAHOVSKIH AKTIVNOSTI VELEMAJSTORA BORE KOSTIĆA

KELN-KARLSBAD-STOKHOLM

1911-1913.

Pobeda na turniru najboljih mađarskih amatera 1909. godine u Budimpešti otvorila je mladom Kostiću vrata u bečke šahovske krugove, u kojima su u to vreme bili okupljeni mnogi poznati maj­stori. U Beču je izmedu ostalih pobedio šampiona Holandije dr Olanda sa 7:0, a uspesno je igrao slobodne partije protiv mladog Retija.

Napuštajući Beč, Kostić je otisao u Keln, grad koji je takođe bio evropski  šahovski centar, da bi oprobao snagu u mečevima sa jakim igračima Nemačke. Posebnu pažnju privukao je meč između njega i Varde, prvaka Kelna i Rajnske oblasti. U tom meču Kostić je od osam partija pet dobio i tri remizirao.  Između ostalih meč  je posmatrao čuveni Rudolf Špilman i od tih dana datira njihovo pri­jateljstvo.

Još  senzacionalnije je odjeknula njegova pobeda te godine u Kelnu nad americkim šampionom Frenkom Maršalom. Meč je za­vršen rezultatom   5:3 – dve pobede Kostića i  šest remija.

Zatim je Kostić u Lajpcigu igrao meč sa prvakom grada Leonardom i  postigao ubedljivu pobedu od 6:0.

Rezultati u mečevima, narocito u Kelnu, pobudili su  pažnju šahovskog sveta,  i oni su zapravo doprineli da dobije poziv za veliki II medunarodni turnir u Karlsbadu 1911. godine, na kome je ispunio uslov za titulu internacionalnog majstora, koja mu je i priznata . Na tom turniru igrali su najjači velemajstori toga doba sem dr Laskera i dr Ta­raša.

Mečevi su u to vreme  rado igrani i priređivani izmedu jačih igrača. U takvim okršajima kao i u takozvanim slobodnim partijama koje su igrane van turnirskih okvira Kostić je najviše uživao i u takvim partijama ispoljava  punu  snagu. Doduse, to nisu bili zvanični dueli, ali se na njihove rezultate u sahovskom svetu mnogo polagalo.

U Parizu 1912. pobedio je sampiona Janovskog sa 10:6, a u Varšavi iste godine Rotlevija sa 3:0.

Pobeda na turniru skandinavskih majstora 1913. u Stokholmu, postignuta u nesto slabijoj konkurenciji, potvrdila je da mladi Kos­tić stalno napreduje. Te godine on je odigrao jos tri meca: u Stok­holmu je savladao šampiona Švedske Niholma  sa 8:0, u Kopenhagenu šampiona Danske Melera  sa 7:0, a u  Hamburgu,  pred  odlazak u Južnu Ameriku,  pobedio je  Špilmana  sa 7:3.

JUŽNA AMERIKA I DOMINACIJA U SAD 1913-1919.

Na tlo Južne Amerike Kostić je stupio kao već afirmisan i ce­njen evropski šahovski majstor. Pored predavanja šaha na argentin­skoj Vojnoj akademiji, on odmerava snagu i sa najjačim igracima pojedinih zemalja Latinske Amerike.  Opet dolazi do punog izražaja njcgova snaga u meč-partijama. U Buenos Airesu pobedio je sam­ piona Argentine Rolanda Ilju sa 6:0, u Rio de Žaneiru protiv Vila­gesa postigao je 8:1, u Santijagu stradao je sampion Čilea Martinez  sa 7:0, a u Limi je pobedio šampiona Perua Fernandeza Koriju sa 7:0.                                                      ·

Jedna njegova odlična partija protiv šampiona Argentine  Ilje ušla je u mnoge šahovske knjige kao primer briljantne igre.

Po dolasku u  SAD, u  periodu  od  1915. do  1919.  godine,  Kostić dominira u mečevima, na turnirima, u slobodnim i brzopoteznim partijama. U mečvima je pobedio gotovo sve najjace majstore  Janovskog, Maršala, Sovaltera, Kupsika, Bernstajna, Morisona, Ed­varda Laskera, Jafea i mnoge druge.   Briljira i na turnirima u Nju­ jorku i Čikagu, a u četiri turnirske partije remizirao je  sa  tada jednim od najjačih šahista sveta i vrlo uskoro svetskim prvakom, čuvenim Hoze Raul Kapablankom. Mnogi su smatrali da je Kubanac već tada imao snagu svetskog prvaka a za velmajstora Kostića nakon njegovih odličnih rezultata postojala su mišljenja da je čak ravnopravan  »nepobedivom  Kubancu «.

MEC U HAVANI

1919.

Ako se pažljivo  analiziraju sve četiri partije koje je Kostić remizirao sa Kapablankom na Njujorškim turnirima može se doći do zaključka da je Kostić ispoljavao izvesnu uzdržanost i respekt prema Kapablanki  popularnom „senjor Kapi“. Kostić u tim partijama nije preuzimao rizik već je izmenama i pojednostavljenjima pozicije težio održavanju jednakosti. Bila je to zdrava šahovska logika kako se suprostaviti velikom protivniku i ona je davala rezultata.

Glasine su se širile da Kapablanka ne može pobediti kostića i to je Kapablanki svakako zasmetalo, on je već bio svestan svoje snage i bio je pred osvajanjem titule svetskog prvaka.

Zato je Kapablanka rešio da se sa priče pređe na delo, pa je Kostiću ponudio meč u Havani uz dobre finansijske uslove, sto je Bora jedva dočekao.

Iako Kosticu nije ni na kraj pameti bilo da osporava primat Kapablanki, Kubanac  je  veoma  ozbiljno  shvatio meč,  koji  je  bio dobra prilika ne samo za konačan obračun sa Kostićem, već da ša­hovskom svetu pokaže svoju snagu i pomalo da uplaši svoje buduće protivnike.

Kostić je dosao na mec nedovoljno pripremljen, zadovoljan i sa dolar­skom svotom pobeđenoga. On je dobro znao da nije imao šta da tra­ži u meču sa Kapablankom, ali su finansijski uslovi meča bili za njega veoma primamljivi. Ipak, nije očekivao takvu rezultatsku katastrofu, jer je u meču od osam partija četiri izgubio, petu iznenada predao i dalje nije .igrao.

Kapablanka je u ovom mecu želeo i postigao punu kapitulaciju protivnika. U ovakvom borbenom raspolozenju »senjor Kape« nije bilo odlučujuće da li je Kostiću prijala ili nije klima tog proleca u Havani.   I kasnije je klima Havane bila pominjana kao uzrok poraza Laskera u meču za svetskog prvaka  protiv Kapablanke. Jedan renomirani ruski velemajstor je prokomentarisao, klima je uticala, da,  ali još više snaga suparnika (mislio je na Kapablankinu izvanrednu igru).

Mart- april   1919. bio  je  svakako najneprijainija  šahovska  us­pomena Bore Kostića.

Ovde treba skrenuti pažnju čitaocima teksta na datum odigravanja meča na Kubi kao i prethodnom periodu koji je Kostić proveo u Americi igrajući na pomenutim Njujorškim turinirima. Iz toga je jasno da Kostić nije mogao biti otac slavne pevačice Divne Kostić kako je to kasnije pokušano da se prikaže od strane njene ćerke Olge Gaković i autora dokumentarnog filma „Crna dama beli kralj“ Branislava Todorovića-Klinića. Jer dete – Divna Kostić rođena je i ostavljena pred sirotište 5. septembra te 1919. godine. U vreme kada je beba začeta Bora Kostić je bio na sasvim drugom kontinentu, nekolko meseci pre i posle toga (vratio se u Evropu tek nakon meča koji je završen u aprilu 1919.) . Tada se ta razdaljina putovala brodom, željeznicom,  danima i Bora nije mogao da „svrati“ do Vršca da postane otac a onda se brzo vrati u ameriku i na Kubu.

POVRTAK U EVROPU

 GETEBORG – BUDIMPESTA – HAG – TEPLICE SENAU 1919-1922.

Na prvom posleratnom turniru u Hestingsu, na jugoistočnoj obali britanskog ostrvlja, igra i Kapablanka. Zato  Kostić  jos  vise žuri da se vrati posle sedam američkih godina u Evropu.  Bez obzira na težak poraz u meču sa Kapablankom, Kostić je jos uvek drugi igrač  Amerike i ne plaši se odmeravanja snage sa slavnim Kapablankom.  U Hestingsu je  remizirao  sa Kapablankom, a zauzeo je drugo mesto odmah iza slavnog kubanca .

Igra  na manjem turniru u Bromliu , a zatim dolazi u Geteborg,   gde prikazuje  dobru igru. Tokom 1921. godine igra na nekoliko manjih turnira, a na međunarodnom turniru u Budimpešti postize dobar rezultat.  Na ovom turniru dao je nekoliko sjajnih ostvarenja. Čak je propustio priliku da pobedi  Aleksandra Aljehina sa kojim je tada remizirao, igrača koji kao i Kapablanka ima svoje zlatno mesto u istoriji šaha, svetski prvak dugi niz godina, možda najveći , o kome  je Bora Kostić kasnije  sa poštovanjem govorio,  posebno o Aljehinovom turnirskom nastupu na Bledu 1931.godine kada je pobedio ostavivši drugoplasiranog  iza sebe 6,5 poena!  Postiže zapažen rezultat i u Hagu, gde ponovo remizira sa Aljehinom a interesantno je da je na tom turniru nekoliko mesta iza Kostića bio mladi Euwe koji je kasnije postao svetski prvak !   Dobro igra 1922. godine i  na turniru  u Teplice-Šenau. Iako nije bio sasvim zadovol jan rezultatima, Bora visokim plasmanom pokazuje da i po evropskim šahovskim merilima spada u šahovsku elitu starog kontitnenta .

Iz ovog igrački  zrelog perioda potiču verovatno i  najbolja Kostićeva turnirska ostvarenja na šahovskoj tabli, jer je pobeđivao mnoge znamenite velikane tog vremena, kao sto su Bogoljubov, Nimcovic, Spilman, Rubinstajn  i  drugi.

PARTIJE SA PUTA OKO SVETA

1924-1926.

Tri godine Kostić je više ili manje uspešno nastupao po evropskim šahovskim arenama, sve dok nije krenuo na znameniti put oko sveta. Ova turneja donela je svetskom šahu veliki propagandni uspeh, jer je Kostić igrao šah i po mestima gde nikad nije boravio ni jedan šahovski majstor. Zato je njegova šahovsko-misionarska uloga na polju šaha posebno poglavlje u istoriji svetskog šaha. U priprodi Bore Kostića to je samo period kada su naglapene  dve najizraženije njegove sklonosti – ka šahu i ka putovanjima.

Po Australiji,  Novom Zelandu, Africi, u Indiji, na Javi, Sumat­ri, Burmi, Filipinima, u Kini i na povratku po Sovjetskom Savezu, Kostic je uglavnom igrao slobodne partije,  simultanke  i produkcije naslepo. U mno­gim gradovima odigrao je mečeve sa najjačim šahistima tih mesta. Igrao je i bezbroj slobodnih partija. Čak je igrao šah i sa urodenici­ma.  U Indiji je igrao na tri turnira u konkurenciji najbol jih indij­skih šahista  – u Bombaju  i  na dva turnira u Cailu, kašm irskoj  let­njoj rezidenciji maharadže od Patiale (današnji Čandagar).

Mada  su protivnici Bore Kostića na njegovoj tumeji oko sveta bili slabiji od njegovih protivnika, šahovskih majstora  na zvaničnim turnirima u Americi i Evropi,   odabrali smo nekoliko interesantnih partija koje takođe ilustruju Kostićev  stil igre,  sjajnu maštu i kombinatoriku  a dosta govore i o stilu njegovih  protiv­nika.

Na toj turneji Kostić je odigrao  stotine parlija u  mečevima i na turnirima, i ostvario neke izuzetno atraktivne partije.

Posebnu dimenziju tim putovanjima daje činjenica da je tada putovanje bilo mnogo sporije i nekomfornije nego danas, avionom se tamo nije moglo,  već se putovalo vozom, neretko konjima i zapregom pa i peške.  Teško je reći u čemu je Bora Kostić više uživao u putovanjima u te neistražene predele ili u šahovskim partijama koje je na tim egzotičnim mestima igrao. Trebalo je naći protivnike, tada nije bilo menadžera a Bora je igrao šah gde se god kretao.

Najzad, može se reći da je bio srećan čovek – u tom periodu radio je dve stvari koje najviše voli – igrao šah i putovao.

MERAN-TRENCANSKE TEPLICE-BELRIN-MEKSIKO­

BLED

1926-1931.

Skoro trogodisnje odsustvovanje iz evropskih šahovskih arena stvorilo je kod Kostića neodoljivu želju  da igra na jačim turnirima. On je tada bio u punoj šahovskoj snazi, u četrdesetoj godini života, sa bogatim šahovskim  iskustvom, prefinjenim osećajem za sve faze partije  i nesmanjenom ljubavlju prema sahu. Trebalo je odmeriti snagu sa korifejima evropskog šaha, i pre svega trebalo je sebi pokazati da pozicije koje je imao u Jugoslovenskom i svetskom šahu nijie izgubio putujući tri godine po svetu i igrajući sa nekim drugim šahistima. Kostić je želeo da u toj jakoj konkurenciji  potvrdi i sebi i drugima mesto koje mu po talentu, snazi i znanju  pripada.

Zato on putuje s turnira na turnir. Još se nije valjano ni od­morio od  napornog puta , a već dva meseca kasnije odlazi u Budim­pestu da bi igrao sa najjačim tamošnjim  šahistima omiljene slobodne partije.  Nastupa na manjim turnirima u Bardiovu i Meranu. Prvo mesto osvaja u Trencanskim Teplicama. Sada je već siguran da je onaj stari Kostić.  Sledece 1927. godine igra za reprezentaciju  Jugoslavije  na prvoj  šahovskoj olimpijadi u Londonu, a posle olimpijade nastupa na manjem turniru u Bad Niendorfu nedaleko od Hamburga.  Znacajnu pobedu postigao je ponovo na tumiru u Trenčanskim Teplicama 1928, ali je iste godiine na tur­ niru u Berlinu relativno slabo prošao.

Njegov nemiran duh i verovatno primamljivi finansijski uslovi doprinose  da se posle turnira u Nici 1930. ponovo otisne preko Atlantika kao predavač  šaha na vojnoj akade­miji u Meksiku. Po povratku iste godine igra za reprezentaciju Jugoslavije na olimpijadi u Pragu.

Učesnik je i velikog  bledskog turnira  1931. godine, na kom je Aljehin onako nadmoćno pobedio. Bora je komentarisao da je Aljehin igrao „turnir za sebe“ ali je na tom turniru on sa Aljehinom od dve partije jednu partiju izgubio  ali i jednu remizirao.

 USPON, PAD, REHABILITACIJA…

BEOGRAD – NOVI SAD – BUKUREST 1935-1937.

Van velikih evropskih turnirskih arena nalazi se Kostić od 1932. pa sve do 1935. godine, ali gostuje po mnogim mestima naše zemlje i igra simultan­ke,  hendikep mečeve,  produkcije  naslepo  i slobodne  partije.

Igrao je za reprezentaciju Jugoslavije na olimpijadi u Varšavi 1935. godine.

U Beograd je dosao sa žarkom željom da pobedi na Prvom naci­onalnom majstorskom turniru  Jugoslavije, današnjim šampionatom države.  Uspeo  je  delimiično,  jer je podelio prvo  mesto  sa  mladim  Pircom. Posle  tog  turnira  mnogi su smatrali da je Kostić  u  zenitu  svoje  šahovske  moci.  Medutim, na drugom nacionalnom turniru  sledece godine  u  Novom  Sadu  loše se plasirao. Bio je to takav pad da je  nezadovoljni Bora odmah otputovao da kao gost igra na šampionatu Rumunije u Bukureštu, gde je nadmoćno osvojio prvo  mesto. Rehabilitovao  se i na  turniru  nacionalnih   ekipa u Minhenu, gde je medu 110 majstora 21 države postigao drugi naj­bolji  rezultat.

Na prvenstvu države Jugoslavije 1937. u Rogaškoj Slatini nije briljirao. Štampa je počela da piše  da je »prošao Kostićev zenit«.    Ali, de­mantovaće Bora neosnovane ocene već sledeće godine, kada je u Ljubljani postigao svoj verovatno najveći  ili bar najvažniji ili još bolje najmiliji  turnirski uspeh   i   to u 51.-oj    godini  života.

Takav je šah – uspon i pad, trijumf i gorčina poraza.

TRIJUMF U LJUBLJANI

1938.

U bogatoj,   izuzetno zanimljivoj  i   dugotrajnoj karijeri velemajstora Bore Kostića na­ ročito se ističe pobeda na međunarodnom turnim u Ljubljani aprila 1938. .godine, koji je priznat kao zvanični,   i   po učesnicima nesumnjivo najjači šampionat Jugoslavije  pre II svetskog rata. Mnogi smatraju da je to njegov najveći, a oni  koji su ga poznavali govorili  su da mu je  to i  najdraži šahovski uspeh.

Turnir u Ljubljani 1938. godine bio je vrlo jakog  sastava.  Šes­torica učesnika turnira po onoj »vox populi -vox Dei«   bili su nosioci velemajstorskih  titula i to:   dr Tartakover, dr Vidmar,  Kostić, Sabo., L. Štajner i   Pirc, dok su dr  Astaloš,  dr  Trifunovic,   Foltis i   Vidmar mlađi imali   rang  jačih internacionalnih majstora. Ostali deo liste bio je popunjen izborom izmedu tada najboljih jugoslovenskih domacih majstora,  tako da je  turnir bio u neku ruku i  stvarni   šam­pionat Jugoslavije.

Poznato je ·da je Kostić  godinama aspirirao na titulu najjaceg  Jugoslo­vena u šahu,   pa je to stalno javno isticao. Ipak nije mogao da po­rekne da su rezultati njegovog kolege iz Ljubljane dr Vidmara bili bolji od njegovih, posebno ga je pogodilo na primer što je od Vidmara izgubio obe partije na turniru na Bledu iako po pozicijama nije trebalo niti tako.  Zato je jedva  čekao priliku  da se ponovo sretnu i odmere snage.

Kostic je trijumfovao između ostalog i  zato, jer je njegov život bio sav posve­ćen šahu.  Ništa ga drugo nije interesovalo u toj meri da bi zbog toga stavio šah u drugi plan. Pobeda na tom turniru imala je u tom trenutku verovatno za njega daleko veći  značaj nego za mnoge druge majstore učesnike.   U pobedi on je nalazio izvor i hranu za nove napore i takimicenja. Pobeda u sahu znacila je za njega  potvrdu zivotnih  shvatanja,  značila  je potvrdu da se nalazi na pravom putu, uopšte da je živ i da još nije za otpisivanje obzirom na godine.

Njegova pobeda na ovom turniru bila je potpuno zaslužena.   Igrao je pun elana i u svom najboljem  napadačko – kombinatornom stilu.  U celini   je  bio nad­moćan nad svojim partnerima tokom turnira.  Pokazao je da ume da igra itekako po­ziciono,  samo ako ga protivnici na to prisile.

PORATNE  GODINE

1945-1949.

Težak  život za  vreme  okupacije,   hapšenje  i maltretiranje  u gestapovskom  zatvoru.   Gotovo  potpuna  isključenost  iz  šahovskog života. Toliko je  bio  željan  šaha  da je  odmah  posle  oslobođenja došao u Novi Sad da bi igrao na turniru za prvenstvo grada. U ovom mestu  igrao je  i  na  prvom  posleratnom  sampionatu  države.  On i  dr Vidmar  jedini  iz  stare garde  uspešno  su  se nosili sa  mladima . I pored dosta  životnih godina i duže  pauze, u njegovoj  igri ipak su se zadržale odlike koje je ispoljavao i na turnirima do 1939. godine.

Pojavljuje se i na drugom šampionatu  države  u  Zagrebu.  Igra i na trecem samrpionatu 1947. u Ljubljani.  I ako je već  zašao u sedmu deceniju života njegov žar za šahom ne jenjava. Učesnik je petog šampionata države u Zagrebu 1949. godine. Poslednji nastup u konkurenciji  državnog prvenstva je šesti šampionat 1951. u Ljubljani.

To ne znaci i rastanak sa šahom. Tu su simultanke, propagandni turniri, mečevi. Veoma uspešno igra u reprezentaciji na prvoj i drugoj balkanijadi.

RADIO MEČ – BLED -POSLEDNJI SAMPIONAT­

BEFERVAJK 1950-1960.

Godine se gomilaju. Kod Kostića koji je već zašao u sedmu deceniju života u pogledu želje za igranjem šaha to se nije opažalo.  Vitalan, svež, uvek oran za razgovore o šahu  i igranje šaha. Rado odlazi i pod  stare dane u najudaljenija mesta naše zemlje da bi igrao simultanke.  Prvi  majstor  koji  po Bosni i Hercegovini priređuje turneju od 100 dana.

Godine ne bi bile prepreka, ali bolest koja ga muči a o  kojoj Kostić ćuti uzela je maha.

I ta staračka šahovska decenija Bore Kostića ispunjena je inten­zivnim šahovskim aktivnostima. Poslednji put igra na šampionatu države u Zagrebu 1951. godine, ali se plasirao u donjem delu tabele. Tada se povu­kao iz konkurencije prvenstva  države.

Gost je na dubrovačkoj olimpijadi odnosno član počasnog komi­teta. Odmah posle olimpijade nastupa na turniru na Bledu. Njegov nizak plasman ima utehu u činjenici da je pripadnik njegove generacije velemajstor dr Saviel Tartakover bio poslednji na ovom turniru.

U reprezentaciji Jugoslavije igra u čuvenom radio-mecu protiv SAD. Obe partije remizirao je sa Robertom Bernom.

Na jubilarnom turniru priredenom u njegovu čast 1951. u rod­nom mestu Vršcu on je prvi.   Ta pobeda ga posebno čini zadovoljnim.

Igra dva puta na turnirima u Befervajku – 1952. godine i kao 71-godisnjak 1958. godine. Ne prestaje biti »gladan« šaha, kojem je posvetio Zivot.

MLADALACKA  IGRA NA TURNIRU VETERANA

 CIRIH 1962.

Mecena švajcarskog šaha Majer došao je na divnu ideju da u Cirihu priredi turnir veterana. Stigao je i 75-godišnji Bora Kostić. To nije vise, kako su ga nazivali, »tigar od Ešnapura«, ali su ga šahovski starci ipak respektovali, jer je on ostao dosledan svom stilu. Sjajno je igrao i zasluženo podelio prvo mesto sa Švajcarcem Grobom. Bila je to blistava, njemu posebno draga pobeda.

Poslednji povratak u rodni Vršac.  Dva meseca pre smrti igrao je na propagandnom turniru u malom banatskom selu Vojvoda Stepi. Poslednju partiju odigrao je za svoju ekipu   Uljmanski šah klub u Pancevu na sreskom prvenstvu.  Protivnik  mu je po godinama mogao biti unuk. Poslednju simultanku odigrao je nedalek o od Vršca u susednom selu Vlajkovcu.

Poslednje slobodne partije igrao je u kući vršačkog lekara, pa­sioniranog sahiste dr Radenka Tešića.   Mala šahovska seansa, uz sendviče, prisećanja iduhovite  priče i poteze starog velemajstora.  Bilo je to krajem oktobra 1963. godine, a  3. novembra sa Beogradske In­terne klinike stigla je tuzna vest. Sedamdeset  i šesta jesen  spustila je zavesu nad  omiljenim trubadurom.

IN MEMORIAM

Ljudi odlaze u starost kao u progonstvo praćeni zaboravom i vizijom smrti.   Strah se ukotvi u  bilu  svesti,  podsvesti  i neodolji­vim pritiskom savladava psihu.

Kod Bore Kostića nismo osetili da se godine gomilaju.   Naprotiv, beskrajna radoznalost  za savremene probleme  održavala  je  njegov  duh svežim do poslednje reči.  Redovno je obilazio gotovo sve krup­nije  turnire u Jugoslaviji, a svaki njegov dolazak  predstavljao  je mali događaj za poštovaoce šahovske prošlosti.   Dolazio je kao živi spomenik najveće   (i do sada  neprevazidene)   šahovske  generacije.

Jer   iako je živeo sa nama, na njegovim  usnama  uvek  su bila pri­ sutna  imena  velikih  majstora   Laskera,  Kapablanke,  Aljehina .  Pratio je kretanje novih igrača ali bez mnogo respekta,  jer se prema knjigama  i njihovim  učenicima  odnosio  skoro sa  prezirom.   Pravi vitezi nestali  su sa  pojavom  sekundanata,  a   priprema   domaćih varijanata jednaka  je špijunazi. Ta je  teza bila i   jedina  zajednička  crta izmedu pionira  jugoslovenskog   šaha  doktora  Vidmara  i Bore Kostića.

Licnost Bore Kostica sjedinjavala je samo dve strasti – šah  i  putovnaje.    I po tome će on ostati kao jedini  fenomen u svetskoj   istoriji šaha.   Jer  današnji  velemajstori  igraju  sah  iz  zadovoljstva,   ali pri tome ne zanemarujuci i materijalnu stranu.

Bora Kostić je igrao šah da bi putovao, a putovao je da bi igrao šah.

Za vreme prvog svetskog rata Kostić je predavao šah na Vojnoj akademiji u Meksiku. Pitala sam ga jednom prilikom u šta je trošio  visoke honorare.    Velemajstor mi je odgovorio: »Kad primim veću svotu novca uzmem kartu zemlje u kojoj se nalazim i  putujem po svim mestima koja nisam označio kao poznata«.

Tako je Bora Kostić   sav kapital kondenzovao u očima.   Mislim da je poznavao više sveta od bilo kog Jugoslovena.    Lista njegovih prijatelja počinje od šahovskih majstora preko Age Kana, Karuza, Nizama od Hajdebarda do neslucenih razmera.   I   kao sto je Rilke rekao za Balzaka, mi šahisti mozemo reći za Boru Kostića:   »Kad bi ceo svet bio prazan njegove oči bi bile dovoljne da ga ispune«.

Tesko je odrediti  koja  je  strast intenzivnije  progonila  Kostića – šah iii putovanja.   Najbolja ilustracija je njegov snimak na polu­taru sa šahovskom  tablom. Pravi šahovski nomad, prelazio je gra­nice svih kontinenata kao prvi ambasador jugoslovenskog  šaha.

Za nepune dve godine svet se oprostio sa plejadom šahovskih velikana. Pala je zastava na poslednjim potezima Mizesa, Durasa, Bernštajna, Rubinstajna i Vidmara. Kostić  i Semiš kao poslednji ždralovi povukli su se u usamljenost i  tugu. Bora Kostić  nije mogao da preboli  njihov odlazak i  77. jesen spustila je zavesu nad epohom jugoslovenskog saha.

A ova raskošna jesen  kao da je poslednja  počast prirode veli­kom građaninu sveta.

MILUNKA  LAZAREVIC

(»NIN «,  novembra  1963.)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s